Verujem da smo svi mi, bar jednom u životu, doživeli neki svoj blam i da smo se postideli sami sebe zbog toga, ali sve je to sastavni deo života. Iskrena da budem, razmišljala sam da li uopšte da pišem o svom blamu, ali, sada, kada se setim te situacije, ja se iskreno nasmejem.
Imala sam tada oko trideset godina, ne znam tačno koliko, analize krvi su mi pokazale da imam malo povišen šećer, nešto iznad 6,10 što je granica, pa sam dobila uput za internistu. Ja se naravno, bukvalno, prepala od straha, jer sam pomislila da sam "odmah dijabetičar". Uđem ja kod lekara, sednem na stolicu i on meni: "Svucite se do pola!" Ja onako izgubljena i preplašena, skinem kaput (bila je zima), i sve ostalo i ostanem u brusu. A on opet: "Skinite i to" Šta ću, lekar je, valjda tako mora, skinem ja i brus, posluša on lepo mene slušalicama, a onda:"Legnite na krevet!", pregleda me, normalno, opipavajući, stomak, jetru, želudac, i kad završi sa pregledom, reče da se obučem, a on sede za svoj sto i poče da piše izveštaj.
E, tek sada nastadoše moje muke... među stvarima, nema mog brusa. Prevrćem po njima, gledam da nije pao dole, okrećem se okolo, ma jok! Primetio čovek da sam se uzvrpoljila i pita me šta tražim. Ja mu kažem:"Nema mi brusa!" i tako me oblije crvenilo, da nisam znala gde se nalazim. Ustane i on i zajedno u potragu. Traži i on, na stolu i ispod stola, na krevetu, povlači krevet da nije pao iza, a njega nema pa nema. Bože, kako sam se jadno i bedno osećala, onako izgubljena, pokrivajući se majicom i kad više nisam znala gde da ga još tražim, uhvatim se za džep od kaputa i u njemu brus. Verovatno sam ga, onako u košmaru, nesvesno gurnula tamo. Rekoh: "Evo ga doktore!" i on se nasmeja, a ni dan danas ne znam da li mu je sve to bilo zabavno ili se nasmejao mojoj gluposti. U svakom slučaju, ja sam se tako brzo obukla i bukvalno izletela iz njegove ordinacije. Učinilo mi se da sam unutra bila čitavu večnost.
Prošlo je dugo vremena, a da o tome nisam nikome pričala. A onda, kako je vreme prolazilo, po nekada bih se setila tog događaja i uhvatila bih sebe, kako se nasmejem svemu tome. Kasnije sam o tom svom blamu spričala i nekim svojim koleginicama. Naravno, njima je sve to bilo smešno i simpatično, pa sam tako i ja vremenom, taj svoj blam prihvatila kao nešto, što se može svakome desiti u životu.
Eto, ja sam podelila svoj blam sa vama, a vi, tumačite ga kako hoćete, a volela bih da i vi ispričate neki svoj, verujem da ga imate, bar neki malecki...
Imala sam tada oko trideset godina, ne znam tačno koliko, analize krvi su mi pokazale da imam malo povišen šećer, nešto iznad 6,10 što je granica, pa sam dobila uput za internistu. Ja se naravno, bukvalno, prepala od straha, jer sam pomislila da sam "odmah dijabetičar". Uđem ja kod lekara, sednem na stolicu i on meni: "Svucite se do pola!" Ja onako izgubljena i preplašena, skinem kaput (bila je zima), i sve ostalo i ostanem u brusu. A on opet: "Skinite i to" Šta ću, lekar je, valjda tako mora, skinem ja i brus, posluša on lepo mene slušalicama, a onda:"Legnite na krevet!", pregleda me, normalno, opipavajući, stomak, jetru, želudac, i kad završi sa pregledom, reče da se obučem, a on sede za svoj sto i poče da piše izveštaj.
E, tek sada nastadoše moje muke... među stvarima, nema mog brusa. Prevrćem po njima, gledam da nije pao dole, okrećem se okolo, ma jok! Primetio čovek da sam se uzvrpoljila i pita me šta tražim. Ja mu kažem:"Nema mi brusa!" i tako me oblije crvenilo, da nisam znala gde se nalazim. Ustane i on i zajedno u potragu. Traži i on, na stolu i ispod stola, na krevetu, povlači krevet da nije pao iza, a njega nema pa nema. Bože, kako sam se jadno i bedno osećala, onako izgubljena, pokrivajući se majicom i kad više nisam znala gde da ga još tražim, uhvatim se za džep od kaputa i u njemu brus. Verovatno sam ga, onako u košmaru, nesvesno gurnula tamo. Rekoh: "Evo ga doktore!" i on se nasmeja, a ni dan danas ne znam da li mu je sve to bilo zabavno ili se nasmejao mojoj gluposti. U svakom slučaju, ja sam se tako brzo obukla i bukvalno izletela iz njegove ordinacije. Učinilo mi se da sam unutra bila čitavu večnost.
Prošlo je dugo vremena, a da o tome nisam nikome pričala. A onda, kako je vreme prolazilo, po nekada bih se setila tog događaja i uhvatila bih sebe, kako se nasmejem svemu tome. Kasnije sam o tom svom blamu spričala i nekim svojim koleginicama. Naravno, njima je sve to bilo smešno i simpatično, pa sam tako i ja vremenom, taj svoj blam prihvatila kao nešto, što se može svakome desiti u životu.
Eto, ja sam podelila svoj blam sa vama, a vi, tumačite ga kako hoćete, a volela bih da i vi ispričate neki svoj, verujem da ga imate, bar neki malecki...
Нема коментара:
Постави коментар